Један од зачетника турбо фолк (не)културе, Дино Мерлин, пјева илахију ДА ТЕ НИЈЕ АЛИЈА... Овај исфорсирани муслимански пјевач иначе озлоглашени србомрзац, у олимпијској дворани Зетра у Сарајеву, коју је за олимпијаду градила цијела бивша Југославија, на концерту илахија и касида у сједећем положају, пјева илахију која велича озлоглашеног балију и највећег српског душманина, човјека осумњиченог за ратне злочине над Србима и Хрватима у Босни и Херцеговини, човјека који је све урадио да из Сарајева изгна све што је српско и све што је хришћанско Алију Изетбеговића. Иначе, Дино Мерлин често преко пар телевизијских канала поручује како никада неће закорачити на четничку земљу, међутим направио је искорак па је почео да гостује у Црној Гори. Овај чланак сам написао да бих сренуо пажњу на све читатеље да испоштују све српске жртве на простору бивше Југославије и да оваквој немани попут Дине Дервишхалидовића МЕРЛИНА никада не допустимо да пређе Дрину, овакво пашче нашој земљи није потребно. Живјела Република Српска, живјела Србија!

 текст илахије

ДА ТЕ НИЈЕ АЛИЈА

Тамо гдје је Сунце,

тамо гдје су звијезде.

Тамо гдје је небо без облака,

гдје се чисте душе гнијезде

гдје се очи оплићу о врата.

На ту страну ја окрећем главу,

у те дворе глас ме зове,

склапам очи, пружам руке,

пустим снове да заплове.

НЕ БИ СЈАЛА ОВАКО ЈАКО

ОВА НАША ЛИЈЕПА АВЛИЈА

ЈА БИХ СВЈЕТЛО ЗВАО МРАКОМ

ДА ТЕ НИЈЕ АЛИЈА!

 ...........................................

Први предсједник Републике Српске др Радован Караџић са супругом др Љиљаном Зелен Караџић и најистакнутијим сарајевским србима у свечаној сали чувеног сарајевског хотела Холидеј Ин,  дочекује 1991. љето господње. Слобода за првог предсједника!!!

Иначе ово је посљедњи снимљен дочек православне нове године на подручју града Сарајева. У сарајевским црквама се у просјеку годишње обави једно вјенчање, број крштења је занемарљив, православним свештеницима, због личне сигурности, власти Сарајева препоручују да улицама града иду без мантија. Од укупно 150 000 пријератних сарајевских срба данас их у самом граду живи око пет хиљада. Ко је извршио геноцид? Гдје је око сто педесет хиљада људи?

О комуникацији пише, Његово Преосвештенство епископ захумско херцеговачки и приморски, господин Григорије 

Живећи у овом животу, као и сви ви, врло често и пречесто сам, на моју велику жалост, био у животним перипетијама. И ријешио сам их онолико пута колико пута сам рекао: "Боже, помози". Свјесно или несвјесно.

Свети Оци говоре да се треба молити непрестано, да треба стално бити у богомислију. Размишљао сам о томе и схватио једну невјероватну чињеницу: ако имаш некога кога много, много волиш, ти са њим имаш сталну и непрестану комуникацију. Чак и онда када ти се чини да уопште не мислиш о њему. A шта је главна карактеристика те "добре комуникације", неоптерећене? То, да је она врло једноставна. Чини ми се да сам до овога дошао не зато што мислим да имам такву комуникацију, него зато што сматрам да Бог има такву комуникацију са нама, са сваким од нас. Он је непрестано ту, само је ствар у томе да ли ћемо ми да се прикључимо или да се искључимо из комуникације с Њим. Он је непрестано ту са Својом милошћу, са Својом благодаћу, у Цркви и као Црква. Зато је Црква важна: јер је то мјесто гдје можеш да се "конектујеш", ако хоћете да тако кажемо, она је "провајдер". И онда можеш да комуницираш с Њим и са другима, јер хришћани су сви умрежени у једно Тијело, у један организам.

Комуникација са другима и са Живим Богом је услов, предуслов, посљедица и чињеница без које не може да постоји заједница. Сви знамо да заједница не може да постоји без љубави а да нам је, опет, љубав не само дата него и задата категорија. Према томе, заједница нам је дата као задатак. Свијест о томе много помаже и на том најобичнијем животном плану. У животу у кући, са супругом, са дјецом, са браћом, са сестрама, изграђивање тог чула којим ослушкујемо шта унутра осјећа наш ближњи и ми сами, доприноси очувању мира и љубави. Кад осјећамо да некога волимо, зашто се онда са њим свађамо?! Врло често ћемо рећи - зато што се волимо зато се и свађамо. Не, ми се свађамо зато што не знамо да се волимо и зато што смо неспособни да ту унутрашњу комуникацију, која би требало да је испуњена љубављу, надградимо, спасимо и сачувамо. Чини нам се да је љубав исувише мирна и уљуљкана, а свађа динамична. Човјек хоће жив однос, зато често мучи онога кога воли и прави му рану. Aли љубав може бити - и она то и јесте - жива, динамична, изграђивалачка. A свађа је у највећем броју случајева рушилачка.

Добра намјера

Међутим, много је тешко комуницирати без благодати у било којој животној ситуацији. И у најпозитивнијој комуникацији, и са рођеном мајком, ако нема благодати - посвађаћеш се. Сем ако неко није формалиста, па због лијепог понашања не реагује. Лијепо понашање много помаже, али је немогуће лажно се лијепо понашати. Немогуће је да ти из уста излазе лијепе ријечи, а да си унутра лоше настројен и да то други не види. Таква комуникација је немогућа. Чак и ако је могућа, то је само код изузетно наивних људи. Прије него што проговоримо са неким, већ је давно почела комуникација између нас. И комуникација траје, и може да траје у односу на некога, а да се деси да никада у животу са њим не проговориш. Наравно, сви имате таква искуства, и можете чак и да се посвађате, и завадите и замрзите некога, а да уопште никада нисте разговарали. И исто тако можеш да заволиш и да комуницираш и да све буде добро, а да никада ништа ниси морао да објашњаваш, нити да изговараш било шта.

 Без благодати човјек може да говори, а да његове ријечи ништа не значе. Монашки учитељи Цркве уче да је велико зло празнословље. Aли није празнословље кад неко прича много, него је празнословље то да прича о нечему што нема везе ни са чим. Прије свега, нема везе са њим самим и са оним са ким прича, и онда само празно-слови, говори без садржаја, тако да се то ни на шта не односи. Што би рекли људи - "лупа", тј. празну јеку ријечи производи. Aли ако бисмо заиста на то обратили пажњу на нашу међусобну комуникацију, видјели бисмо како је много тешко разговарати јасно, садржајно, у љубави а не просто по навици произношења ријечи. Кад је тако тешко и са најближима градити комуникацију и однос, замислите тек како је кад неко на нас атакује непријатељски. Шта каже Свето Писмо како тад да говориш? - "Не брините, Дух Свети ће вас научити." Чиме да говориш тада? Благодаћу. A не да одговараш из своје главе, својом мишљу, из своје злобе, из своје слабости, из своје немоћи. Било да је позитиван однос, било да је негативан, потребна је благодат.

 Живимо у свијету који тражи благодат и Црква би у том свијету требало да свједочи једино то да постоји благодат, и да указује на пут којим се она задобија. Задобијају је подвижници, то знамо, али шта би то требало да буде подвиг нашег живота? Управо успостављање заједнице. То је назначење, задатак човјеков. A шта то савремени свијет пројављује данас? Па све супротно од тога. Прије свега, пројављује једну необично велику немоћ пред било каквом заједницом, и то пред оном најприроднијом заједницом између мужа и жене - брачном. Због тога што нисмо способни да правимо нормалну заједницу, препоручују нам се ненормални видови заједнице. И уколико сте против ненормалног вида заједнице, ви сте ненормални. То је потпуно извитоперење овога свијета, зато би свједочанство Цркве требало да буде то да постоје благодат и милост Божија која нас води и изводи из зачараног круга. Aко нећете да признате да сте у невољи, да сте у зачараном кругу, ви ћете инсистирати да увијек постоји неко рјешење и само ћете продубљивати проблем. Као кад бисте били са трактором у неком блату, а инсистирали да се извучете сами; умјесто да позовете, кажете - "имам проблем", неко дође и помогне вам да се извучете. Таква је ствар и са благодаћу.

 Наравно, ми нисмо сваког дана и сваког часа у таквој невољи. Врло често неколико дана, и неколико мјесеци прође у некаквом спокоју и животној уређености и ми кажемо: Шта ће ми Бог? Да бисмо непрестано били са Богом, важно је да успоставимо заједницу љубави у којој смо ми са Њим и када не причамо о Њему, и када се не молимо Њему, и када, једноставно, радимо нешто сасвим друго, када зидамо зид, играмо фудбал и сл. Он је ту и ми заједно са Њим, а тако и онај други наш са којим живимо и поред кога живимо. Интересантно је у животној стварности што кад са неким оствариш заједницу по Богу, озбиљну, истиниту, и када га оставиш и одеш од њега или он од тебе, он је увијек ту присутан, само ако хоћеш мало да пазиш, мало да ослушнеш и погледаш. Видјећеш да је он увијек ту и да не можеш да га заборавиш. То је моћ комуникације која је једном успостављена и дотакнута струјом благодати. Зато је много важно и преважно да пазимо, прије свега, на комуникацију срца, духа, душе, осјећања, а онда и ријечи. Јер ако је ова прва добра, а ријечи погрешне, и оне ће се исправити, доћи ће на своје.

 Треба да буде много бриге и око онога чиме све почиње и завршава се а то је - циљ комуникације. Почетак је - добра намјера. A шта је то добра намјера? Добра намјера је у томе да када успоставимо заједницу са неким, не успостављамо је формално, лажно, тек онако, него тако да она никада не престане. Нема играња с тим. То је један од озбиљних разлога зашто, на примјер, није добро да се људи разводе - немогуће је развести се! Де јуре јесте могуће, али де фацто је немогуће. Све се у бићима тих људи помијешало, ћелије су се чак помијешале. Aко си ушао у заједницу и хоћеш послије да је прекинеш, то значи да си у почетку био неискрен. Искрено би било да си ушао у заједницу тако да ни по коју цијену нећеш да се прекине. Циљ праве заједнице је то - да буде вјечна, непрекинута. Наравно, неко ће рећи - он ме туче, лаже, краде, отима ми, морам да прекинем заједницу. То су стварно проблеми са којима се сусрећемо, али то је прије свега девијација комуникације и јавља се као посљедица а не узрок онога што је на почетку требало да буде. Aко узмемо у обзир те двије ствари: шта нам је циљ у животу и шта нам је почетак тог циља, почетак хођења путем, видјећемо да је заједница једна много озбиљна ствар.

Крштење је завјет Богу

Тако је и са почетком хришћанског живота - крштењем. A крштење је, у ствари, пар еџцелленце израз намјере, воље, хтијења за животом у заједници увијек, заувијек. То је твој завјет са Богом. Падаћеш, устајаћеш, испадаћеш, али ти си на крштењу рекао да хоћеш да то буде вјечно. И ти ћеш увијек моћи да се вратиш назад, и ако скренеш, имаћеш за шта да се ухватиш послије. Почетак сваке заједнице је дијалог, и крштење је (ако пажљиво пратите структуру самог обреда, видјећете то) један дијалог онога ко се крштава са Заједницом у коју се крштава и са Богом у Кога се крштава. Невјероватно је како све почиње, све стоји и све се креће ка том дијалогу и кроз тај дијалог, и како је он важан. Да би била добра комуникација, треба нам благодат да бисмо комуницирали. Томе сам се увјерио у свом животу. Ослониш ли се да те Дух Божији учи - ти говориш, ма можда и немаш ријечи, али оне имају дејство. Ослониш ли се на своју интелигенцију, искључиш ли Духа Божијега - можеш да западнеш у разна чуда, а да ти никад не буде јасно: шта се то овдје дешава, како то не разумијем?

 Много је важно и потребно да ми хришћани између себе покажемо прави дијалог. Не лицемјерно, не лажно, не кобајаги, него стварно. Ту је битан и моменат ауторитета - да увијек знаш у односу на кога стојиш, са ким комуницираш. A главни ауторитет за хришћане у сваком другом човјеку је управо то што је он хришћанин, то што је крштењем постао заједничар са Живим Богом. Кад смо у односу са оним ко није хришћанин, њему ауторитет даје то што је икона Божија. Никад и никако и нипошто не бисмо смјели да у комуникацији са ниподаштавањем поступамо према том другом, као што се врло често дешава. Има људи и жена који у тој немоћи за комуникацијом изаберу један врло чудан пут - не могу да се договоре, свађају се, и једно одлучи да ћути. И то може бити неки пут, ако изађе на добар циљ, и ако уопште има добро за циљ. Aко је циљ само да буде мир, а да комуникација трпи, онда је то врло опасан и погрешан пут. Друга крајност су пак људи који стално инсистирају - "дај да то расправимо", што је такође погрешно. Губећи достојанство у комуникацији, у дијалогу једних са другима, ми разарамо заједницу, а у оној крајњој инстанци - разарамо Цркву.

 Благодат нам је потребна не само за комуникацију, која је тако важна, него и за све остало. Она долази тамо гдје јој направимо простора, онда када настојимо да буде међу нама и покажемо добру вољу, сарадњу, готовост. A када она постане кохезиони фактор, везивни елемент, она која све васпоставља и која је "координатор" цијелокупног нашег живота, онда почиње и међусобно да нас повезује на један другачији али диван начин. Онда она постаје нешто попут духовног крвотока који протиче кроз Организам читаве Цркве, а тиме и кроз биће и организам свакога од нас, чинећи нас вјечно живим члановима (удовима) вјечно живог Тијела Христовог.

Уколико сте се некада питали ко је у ствари Милка Цанић погледајте снимак.

На овом снимку се јасно види како разуларени припадници Армије БиХ, на крајње нецивилизиран, варварски начин разарају православни храм у крупи на Уни, у бившој Босни и Херцеговини, скрнаве свети олтар и иконостас. 

Na ovim snimcima možete vidjeti pripadnike 505. bužimske brigade, u sastavu muslimanskog odreda „Hamza“, predvođenog izvjesnim Čuperkom, kako 19. septembra 1995. orgijaju u pravoslavnoj crkvi. Smijući se i urlajući, pucaju u krst, lome ikonostas... Pronalaze starca Milana Nedimovića i kod njega poster sa likom Radovana Karadžića. U kadru koji sliјedi traktorom vuku Nedimovićevo tijelo koje ne daje znake života.

 Ако смо људи опростити морамо, заборавити никад не смијемо, нека им драги Господ суди. Живјела Република Српска, живио први предсједник доктор Радован Караџић, нека је вјечна слава свим српским јунацима који су животе дали за спас свога народа у бившој југословенској републици Босни и Херцеговини и за нашу отаџбину Републику Српску. Нек им је слава и хвала.

Оба снимка су иста, на првом се не види тортура над српским старцем а на другом је поред разарања светог храма, приказано и мучење српске старине као и кадар када су турске муџахединске немани, његово беживотно тијело, трактором провукле кроз касабу.

Италијански истражиоци, који су овога викенда ухапсили Тунижанина Калида Џараја, бившег припадника муџахедина у Армији БиХ, те још четворицу Арапа осумњичених за припрему бомбаша самоубица, потврдили су да су преко ове терористичке ћелије финансиране организације у БиХ повезане са терористичким групама у Ираку и Авганистану.

"Сумњамо да је преко ове ћелије послано на десетине хиљада долара групама у БиХ које су нудиле обуку и логистичку подршку за ирачке и авганистанске терористичке организације", изјавио је први човјек италијанских полицијских снага за међународни тероризам Клаудио Галзерано за данашњи "Вечерњи лист".

Лист преноси да је Џарајином хапшењу претходило трогодишње праћење телефонских позива и других комуникација, а према наводима истражилаца Џераји, којем је прије четири године одузето држављанство, издато је више путних исправа и личних докумената у БиХ.

Безбједносне службе забиљежиле су да је имао пасоше и друге личне документе издате с ознакама "БХ 546972" од 15. јануара 1996. године. Наредних година добијао је нове документе, а посљедњи су издати 18. септембра 2001. године.

Џараја се, према писању "Вечерњег листа", налазио на двије адресе у Сарајеву.

Од 15. марта 1999. године био је пријављен у Улици др. Ф. Бећирбеговића 1, те на Илиџи у Улици бокељских морнара 52.

На посљедњој снимци можете видјети како је муслиманска неман разарала православни храм у бившој југословенској републици Босни и Херцеговини.

Текст о муџахединима је преузет за сајта Радио Телевизије Републике Српске, Бања Лука

О КОМУНИКAЦИЈИ (1. дио)

Поштовани читаоци, у текстовима које намјеравамо убудуће писати и објављивати желимо, прије свега, да вам саопштимо неке важне поуке и поруке Хришћанске вјере, говорећи о питањима значајним и свакодневним, која често чујемо и од народа простог и од ученог. Без мисли преузвишене да ће наше ријечи бити изврсне и савршене, имамо жељу и намјеру да оне буду сагласне Светом Писму и Предању наше Свете Цркве.

у коме живимо је у једном вртлогу, и мој је утисак да се на неки начин налази у лавиринту. Управо као што и свако од нас - ако би хтио да буде искрен према самом себи - врло често, свјесно или несвјесно западне у лавиринт, у разне "егзистенцијалне перипетије". И ми се сналазимо уз помоћ онога што нам је Бог дао и уз помоћ онога што смо сами настојали да изградимо у себи, на себи и око себе. Интелигенцијом, снагом, вољом, жељом, добром намјером, брзином, хитрином, мудрошћу, лукавством - покушавамо да разријешимо свакодневне потешкоће, или оне перипетије које су мало дугорочније. Тако се понаша и савремени свијет. Без обзира на то што постоје планови, жеље, воље и многе теорије о разним завјерама - о томе шта раде Јевреји, шта раде Енглези, Нијемци, масони, муслимани, Руси итд. - свијет се најчешће налази у једној сопственој заврзлами, али врло често се понаша као оно куче које хвата сопствени реп, или змија која саму себе прождире.

Слично се понашамо и ми, појединачно и заједно. Живећи у некој заједници - од оне најконкретније, најмање, породичне, до неке шире заједнице - ми увијек западамо у многе перипетије. Главно питање и главна мука човјекова је: како из тога изаћи? И како једанпут да поставиш свој живот тако да он није увијек и изнова једна нова заврзлама, нова перипетија, нова агонија, нова борба? И тако најчешће кажемо да је живот борба, и да та борба никада неће престати. И ко год тако тврди, неће погријешити. Aли кад већ помињемо борбу, Aпостол Павле каже да само онај борац који се бори по правилима добија вијенац на крају, што значи да се мора борити по неким правилима. И друга ствар која је још болнија у томе је да, како Павле каже, многи трче али један побјеђује. Не побјеђују сви. Или, рецимо, ако читате у Јеванђељу како ће бити у онај дан, у онај час када дође Господ: биће два на њиви, један ће се узети, други ће остати; или: биће двије у воденици, једна ће се узети, друга ће остати. То значи да не добијају сви баш, априори, и да не успијевају сви.

Дакле, треба да поставимо питање: како изаћи; или - има ли излаза? Бар ја то знам као свештеник и као владика и као човјек који, на срећу или несрећу, зна толико стотина људи и ниједног, ама баш ниједног човјека који нема или није имао, или можда неће имати озбиљне проблеме, боље рећи - озбиљну перипетију у животу. Наравно, свако питање које себи поставимо као хришћани извире из наше бриге за овај свијет и, прије свега и изнад свега, из наше бриге за наше спасење. Да бисмо нашли излаз из проблема, треба да нађемо узрок, главни извор тзв. "егзистенцијалних перипетија". A ако би мене неко питао зашто човјек има проблем, у 92% или 95% случајева дошли бисмо до тога да људи имају проблем међу собом зато што не знају да комуницирају. Или, тачније речено, зато што погрешно комуницирају.

Ријеч комуникација долази од латинске ријечи: communion, која у ствари значи заједница, или на грчком то исто значи ријеч кинонија. Остварујући комуникацију, ми ступамо у заједницу. То је заправо начин постојања заједнице - преко односа, одношења према некоме, остваривањем везе - јер личност човјекова је, прије свега, комуникациона и релациона стварност. Овдје би требало да напоменемо да постоје разни начини комуницирања, дијалози (то је грчки појам и значи разговор, диа-логос, кроз логос) који не мора да су само језичког типа. Један дубоки савремени мислилац и теолог Н. Лудовикос каже да наша унутрашња комуникација, унутрашњи дијалог са другима и са свијетом око нас, треба у нашим ријечима да нађе надградњу. Јер, каже он, уколико наше ријечи нису надградња наше унутрашње комуникације, у том случају је можда боље и да их не изговарамо.

На основу тога сам примијетио да веома велики број људи уопште нема лошу унутрашњу комуникацију са неким, нема проблематично настројење, али има проблем са оном спољашњом, у ријечима. Па кад почне погрешно да изговара ријечи, онда проузрокује реакцију код оног другог која је такође неформулисана и нејасна, и долази до поремећаја и оне унутрашње комуникације. (Недавно сам разговарао са неким човјеком, и на све што је говорио, питао сам: "Бога ти, шта ти то рече?" A, он вели: "Ниси ме добро разумио." - "Ја сам", рекох, "разумио оно што си ти рекао, али шта си ти мислио, стварно не знам!" Имао је проблем да изрази то што је хтио, нарочито након што се ја нисам сложио са оним што је рекао.) A то је прије свега зато што човјек често не може да направи личну комуникацију са својом унутрашњошћу, има поремећен унутрашњи дијалог са самим собом.

Врло је занимљива прича о старцу који је говорио општи увод за псалме које читамо увече и ујутру: "Придите поклонимсја Цареви нашему Богу..." Када су му неки рекли: "Па како ти то говориш када си сам?" - јер он каже: "Придите", "Ходите" у множини - он је одговорио: "Па, ја то говорим мојим осјећањима, моме уму, срцу, мојој вољи, мом тијелу - они сви треба да приду да се поклонимо." То је већ један веома велики сабор. Већ ту, у себи, треба направити једну велику саборност, треба се сабрати. По ријечима оца Георгија Флоровског, прибрана и самостална молитва увијек је добра, нарочито као увод у ону најважнију - заједничку молитву. A из тога можемо да научимо да је наш дијалог са другима најбоље започети ако смо претходно направили дијалог сами са собом. И ако ми имамо добар однос у свом бићу, наше ријечи ће бити "надградња" онога што изнутра осјећамо. Тада и тако ћемо дејствовати, дјеловати као сабрани људи који, прије свега, знају шта говоре, и који онда знају и да одговоре, одбране оно што су говорили.

Ријеч је, у ствари, једно везивно ткиво, најосновнији везивни елемент међу људима, јер она прави заједницу, или разрушава заједницу. Зато је Господ безброј пута рекао како је важна ријеч. Нажалост, морамо признати да врло често и пречесто онај човјек који разговара са нама уопште не зна шта је рекао прије само једног минута, и да уопште не може да прати свој језик. Па када му кажете: Ти си то рекао, он каже: Нисам то рекао! Можете, нажалост, већ сутра да провјерите ово о чему вам говорим. A често смо и сами такви. На примјер, посљедњих дана размишљам интензивно о томе у чему је проблем када је у питању наш народ и савремени свијет у коме живимо, и дошао сам до закључка да је проблем управо у комуникацији. Када будете причали са неким Србином, он ће имати озбиљан проблем - саму своју мисао која ће му бјежати и изневјеравати га свако мало. То ће бити јако тешко за вођење дијалога, јер он, у ствари, нема никакав став. Главна карактеристика његовог односа и говора биће та да увијек негира сам себе. Зато што он не наступа као: да! или као: не! - односно, као неко ко зна шта хоће, и зна шта јесте, и зна шта говори.

Ово је покушај објашњења зашто се ми у овом животу толико запетљавамо, не само на психолошком плану, него и на плану односа, комуникације, дијалога једних са другима. Дијалог је за нас најважнији, без дијалога не постојимо јер је он питање наше егзистенције, извор живота. Ми се олако односимо према томе јер смо заборавили његову важност. Из тога извире оно што је још теже: водећи дијалог на површан начин, ми, у ствари, потцјењујемо онога који стоји у односу на нас, који је пред лицем нашим. У том случају, није могуће направити комуникацију, а када није могуће направити комуникацију, није могуће направити ни "комунију", заједницу. Aко немамо заједнице - нема живота, ако нема живота и заједнице, нема љубави; а ако нема љубави - нема среће. И зато су људи несрећни. A због тога што су несрећни, онда даље имамо психолошке посљедице: несрећан човјек има грчевиту потребу да из тога изађе. Међутим, ако не ради ништа на плану сабирања себе, поштовања другога, мирења са самим собом, слушања и уважавања другога, прихватања онога што је добро и не прихватања онога што није добро - онда он буквално производи даљу несрећу. И несрећа се шири.

Aли, ко то има праву ријеч и прави однос према другоме? Ко је тај који може да остави сваку животну бригу и да слично Херувимима и Серафимима - служи? Ко је тај, и какав треба да је тај каквим Господ свакога од нас хоће да види кад улазимо у заједницу са Њим и у заједницу једни са другима? Ту долазимо до онога што је најважније: тај човјек је благодатни човјек, облагодаћени човјек, који је успоставио, прије свега, комуникацију са Живим Богом. Тај човјек је духоносац, богоносац. И зато ће рећи веома цијењени, познати Светитељ 19. вијека, Свети Серафим Саровски: да је циљ хришћанског живота стећи Духа Светога. A стећи Духа Светога значи управо то: да имаш благодат и да си способан да живиш у заједници са Богом и у заједници са другим људима. Без обзира што они, људи, нису сви за то способни.

Међутим, ми смо у стању трагања, идења и увијек и изнова - новог покушаја. Нисмо увијек у стању чежње за измирењем, помирењем, смирењем, у стању трагања за способношћу да будемо дио заједнице, њен конститутивни елемент, и чежње да се та заједница радује нама као личности која јој припада. Зато је важно, прије свега, имати добру намјеру, имати добру жељу. Aли је исто тако важно имати и добар циљ, а циљ који треба поставити је стицање Духа Светога. Но то још увијек није све. Јер главно питање је: зашто је важна Црква, зашто не може без Цркве? Зато што Црква, Невјеста Христова, и Дух Свети непрестано говоре: "Дођи Господе!", "Маран ата!" A шта, у ствари, значи та ријеч: "Дођи Господе?" То је призив Божанске благодати, ми у Цркви призивамо благодат заједно са Духом Светим који нас је и довео у Цркву. И ту сад настаје једна готово - непојмљивост. Онај Који нас је довео, Који нас конституише као духовна бића, као бића чезнутљива за Живим Богом, Он сада, одједном, заједно са нама моли да дође Господ и да све буде Царство Божије.

Зашто је то тако, и зашто је, по мом мишљењу, много важно да то схватимо? Зато што се ту догађа - ако могу да објасним на онај најпростији начин, народни - да се ми толико запетљамо у овом свијету, да у оном тренутку кад кажемо: "Боже помози", или: "Господе спаси ме", или: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме" - ми се тад отварамо за Бога.

Кад жеља да успоставимо комуникацију са Богом заживи у нама, Бог се усељава у нас. Постаје један од нас, дио нас, наше "ја", и ми постајемо једно са Њим. Дух Свети заједно са нама дејствује на нашем спасењу и то је сама милост Божија. То је благодат. Зашто је то тако? Па, зато што ми без тога не знамо! Зато што ми без тога не можемо, зато што смо ми без тога неспособни. Док смо били сами, толико смо се запетљали да нема другог сем да кажемо: Боже, помози!

Постоје и људи који не кажу: Спаси ме, Господе. Aли, не дај вам Боже да осјетите ту немоћ људске природе, ту једну неописиву немоћ која нема снаге да се обрати Господу Саваоту. Свијет у коме живимо је у проблему само зато што неће да каже: "Боже, помози!" И само зато што хоће да каже: "Ја ћу ово да средим", "Ми ово сређујемо". Па имате овај или онај поредак, "нови свјетски поредак", "стари свјетски поредак", па "европски поредак", "јапански", "кинески", "амерички", и што каже Његош: "Нико миран, нико спокојан, нико срећан а нико довољан." То је буквално дефиниција човјека без благодати. Нема теоретске шансе да буде човјек без благодати миран и спокојан и довољан.

Најједноставнијим језиком речено - не можемо ништа без Бога. Aли не зато што је Бог то тако намјестио, него зато што је у наше биће уткано то да живимо у заједници. Божије бићетворне силе су дејствовале при нашем стварању, и ти не можеш да живиш у заједници зато што си (ако си!) искључио Бога Који је буквално Логос свега створенога и Логос самог тебе. То је као кад би човјек хтио да буде усправан, а да нема кичму. A и то је пребаналан примјер. Не говорим то зато што сам владика, па хоћу да идете у Цркву, или зато што сам неко ко треба да вас научи како да живите у заједници да би вам било фино. Говорим вам то, прије свега, због тога што је то буквално задатак, назначење човјеково. 

• Почетна страна
• Архива
• Фасцикле
• Линкови
• Администрација

• Дино Мерлин и илахије
• Радован Караџић у Сарајевском хотелу Холидеј Ин
• О комуникацији Њ.П. епископ ЗХиП господин Григорије 2 дио
• Све о Милки Цанић
• Армија БиХ разара православну цркву
• Преко Бих финансирани терористи из Ирака и Авганистана
• Њ.В.П. епископ ЗХиП Григорије (Дурић)

• Генерална [7]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom